“Ako budem imala ćerku, umjesto mama, zvaće me Tačka B…” počela je svoj govor pjesnikinja usmene poezije, Sara Kej, govor koji je izazvao ovacije na TED2011. Ona predstavlja priču svoje metarmofoze – od tinejdžerke širom otvorenih očiju uronjene u rimu njujorškog “Bowery Poetry” kluba do učiteljice koja povezuje djecu sa snagom sopstvenog izražavanja kroz projekat V.O.I.C.E. – i dva srceparajuća izvođenja pjesama “B” i “Hirošima.”
Ako budem imala ćerku, umjesto mama, zvaće me Tačka B, jer će tako znati da šta god da se desi, bar će uvek moći da nađe svoj put do mene. I oslikaću solarni sistem na poleđini njenih dlanova, pa će morati da nauči čitav svemir pre nego što bude rekla: “Oh, znam to kao dlanove svojih ruku.” I naučiće da će je ovaj život snažno lupiti u lice, sačekati da se podigne, kako bi je mogao udariti u stomak. Ali izbijanje vazduha iz pluća je jedini način da ih podsetiš koliko vole ukus vazduha. Tu postoji povreda koja se ne može zalečiti flasterom ili poezijom. I kada prvi put shvati da Čudesna žena ne doalzi, pobrinuću se da zna da ne mora sama da nosi to breme. Jer bez obzira koliko možeš da raširiš svoje prste, tvoje ruke će uvijek biti suviše male da uhvate sav bol koji želiš da izijlečiš. Vjeruj mi, probala sam. “I dušo”, reći ću joj, nemoj da držiš nos tako visoko. Znam taj trik; koristila sam ga milion puta. Tražiš dim čiji ćeš trag pratiti nazad do kuće koja gori, kako bi našla dečaka koji je u vatri izgubio sve, da vidiš da li možeš da ga spasiš. Ili bi ipak tražila dečaka koji je izazvao požar, da vidiš da li možeš da ga promeniš.” Ali znam da će ipak hteti, pa ću umesto toga uvek imati dodatne zalihe čokolade i čizama za kišu u blizini, jer ne postoji slomljeno srce koje čokolada ne može da izliječi. Okej, postoji par slučajeva koje čokolada ne može da popravi. Ali zato su tu čizme za kišu. Jer kiša će sve isprati, ako joj to dopustite. Želim da na svet gleda sa donje strane čamca sa staklenim dnom, da gleda kroz mikroskop galaksije koje postoje na krajičku ljudskog uma, jer je tako mene učila moja mama. Da će uvek biti ovakvih dana. ♫ Biće dana kao ovaj, moja mama kaže. ♫ Kada otvoriš svoje ruke da uhvatiš, a završiš samo sa modricama i plikovima; kad izađeš iz telefonske govornice i pokušaš da poletiš i jedini ljudi koje želiš da spasiš su oni koji stoje na tvom plaštu; kada ti se čizme napune kišom, i budeš do guše u razočarenju. I upravo su to dani kada imaš sve razloge da kažeš hvala. Jer ne postoji ništa ljepše od načina na koji okean odbija da prestane da ljubi obalu, bez obzira koliko puta je odnosio. Nešto ćete dobiti, nešto izgubiti. Imaćete novih početaka, iznova i iznova. I nema veze koliko nagaznih mina eksplodira u minuti, pobrini se da tvoj um sleti na svu ljepotu ovog smešnog mjesta zvanog život. I da, na skali od jedan do prepuno-povjerenja, ja sam prokleto naivna. Ali želim da ona zna da je ovaj svet napravljen od šećera. Raspadne se tako lako, ali ne plaši se da isplaziš svoj jezik i da ga okusiš. “Dušo”, reći ću joj, “Zapamti, tvoja mama je borac i tvoj tata je borac, a ti si devojčica sa malim rukama i velikim očima koja nikad ne prestaje da traži još.” Zapamti da dobre stvari dolaze utroje kao i loše. I uvek se izvini kada uradiš nešto pogrešno. Ali nikada se ne izvinjavaj zbog načina na koji tvoje oči odbijaju da prestanu da sjaje. Tvoj glas je mali, ali nikad nemoj prestati da pjevaš. I kad ti konačno pruže tvoje slomljeno srce kada uguraju rat i mržnju ispod tvojih vrata i ponude ti propagandni materijal na mjestu gde se ukrštaju cinizam i poraz, reci im da stvarno moraju da upoznaju tvoju majku.
Kada su bombardovali Hirošimu, eksplozija je napravila mini supernovu, i svaka životinja, čovjek ili biljka koji su bili u direktnom kontaktu sa sunčevim zracima odmah su pretvoreni u pepeo. To se uskoro desilo i sa ostacima grada. Dugotrajno oštećenje usled nuklearne radijacije izazvalo je da se čitav grad i njegova populacija pretvore u prah. Kada sam se rodila, moja mama kaže da sam pogledala po bolničkoj sobi sa pogledom koji je govorio: “Ovo? Radila sam ovo ranije.” Kaže da imam stare oči. Kada je moj deda Gendži umro, imala sam samo pet godina, ali uzela sam moju mamu za ruku i rekla: “Ne brini, vratiće se kao beba.” I opet, za nekoga koje navodno ovo već radio, još uvek ništa nisam shvatila. Moja kolena i dalje klecaju svaki put kada sam na bini. Moje samopouzdanje može da se meri kašičicama umˆješanim u moju poeziju, i još uvek ima čudan ukus u mojim ustima. Ali u Hirošimi, neki ljudi su bili izbrisani sa lica mjesta, ostavljajući samo ručni sat ili stranicu dnevnika. Pa iako imam pune džepove prepreka, pokušavam i dalje, nadajući se da ću jednog dana napisati pesmu na koju ću biti ponosna da sedi u muzeju kao jedini dokaz mog postojanja. Moji roditelji su me nazvali Sara, što je biblijsko ime. U izvornoj priči, Bog je rekao Sari da može da napravi nešto nemoguće i ona se nasmejala, jer prva Sara nije znala šta da radi sa nemogućim. A ja? Pa ne znam ni ja, ali vidim nemoguće svakog dana. Nemoguće je pokušaj da se povežemo u ovom svetu, pokušaj da se oslonimo na druge kada se stvari oko nas raspadaju, znajući da dok govorite, oni ne čekaju samo svoj red da govore – oni vas čuju. Osjećaju tačno ono što vi osjećate u isto vijreme kada i vi. To je ono čemu težim svaki put kad otvorim usta – toj nemogućoj povezanosti. Postoji dio zida u Hirošimi koji je potpuno izgorio od radijacije. Ali ispred njega, sedjela je osoba koja je blokirala dolazak zraka do kamena. Jedina stvar koje je sada ostala jeste stalna senka boljeg svijetla. Posle A bombe, stručnjaci su rekli da će biti potrebno 75 godina da iz zemljišta koje je oštećeno radijacijom u Hirošimi, ponovo nešto izraste. Ali tog proleća, novi pupoljci su izranjali iz zemlje. Kada sam te upoznala, u tom momentu, više nisam dio tvoje budućnosti. Brzo počinjem bivati dio tvoje prošlosti. Ali u tom trenu, dijelim tvoju sadašnjost. A ti, ti dijeliš moju. I to je najveći dar od svih. Tako, ako mi kažete da mogu uraditi nemoguće, vjerovatno ću se nasmejati. I ne znam još uvek da li mogu promeniti svet, jer ne znam puno o tome – isto tako ne znam puno o reinkarnaciji, ali ako me jako zasmijete, ponekad zaboravim u kom vijeku se nalazim. Nisam prvi put ovdje. Nisam poslednji put ovde. Ovo nisu poslednje reči koje ću podijeliti. Ali za svaki slučaj, trudim se da ovaj put to uradim kako treba.
DURMITOR.COM 
Leave a Reply